Kad brbljam o ljubavi i jadima svojim, nije to toliko ni nečitko, čini mi se. Kad pokušam napisati nešto bez ljubavi i jada svojih, nečitko mi skroz. Nisam haman za pera i pisanja iako ponekad sanjam o tome.
Završilo se ono nadanje višemjesečno. Ništa ne bi, ne javi se on nikad više mada smo se u prolazu srdačno pozdravljali. U međuvremenu sam deverala sa poslom, obavazama, prehladama i sad, kad sam se okrenula, imam šta i da vidim.
Njega nema, i konačno mi je laknulo. Ali, nema ni ikog drugog. Zahladnilo napolju, zahladnilo u meni, pade i snijeg! Šta da se radi, nego se pokrenuti. Teško će se išta desiti na kućnom pragu ili unutar četiri zida ove sobe ili na putu do posla i nazad.
U novu godinu sam ušla s puno planova i ciljeva, puno vjere i nade da ću ih ostavriti. A Novu godinu sam provela sama uprkos više pozivnica za doček iste. Nekad je bolje biti sam sa sobom nego sa drugima a sam.
I tako… pišem li pišem, pomalo nečitko.
2016./2017.
