Razmišljanja bez smišljanja

Nakupi se pa ispljunem...


07.01.2017.

2016./2017.

Kad brbljam o ljubavi i jadima svojim, nije to toliko ni nečitko, čini mi se. Kad pokušam napisati nešto bez ljubavi i jada svojih, nečitko mi skroz. Nisam haman za pera i pisanja iako ponekad sanjam o tome. Završilo se ono nadanje višemjesečno. Ništa ne bi, ne javi se on nikad više mada smo se u prolazu srdačno pozdravljali. U međuvremenu sam deverala sa poslom, obavazama, prehladama i sad, kad sam se okrenula, imam šta i da vidim. Njega nema, i konačno mi je laknulo. Ali, nema ni ikog drugog. Zahladnilo napolju, zahladnilo u meni, pade i snijeg! Šta da se radi, nego se pokrenuti. Teško će se išta desiti na kućnom pragu ili unutar četiri zida ove sobe ili na putu do posla i nazad. U novu godinu sam ušla s puno planova i ciljeva, puno vjere i nade da ću ih ostavriti. A Novu godinu sam provela sama uprkos više pozivnica za doček iste. Nekad je bolje biti sam sa sobom nego sa drugima a sam. I tako... pišem li pišem, pomalo nečitko.

19.10.2016.

Nikad kraja ni početka

Bogami sam te čekala! Iako je nešto u meni znalo da se nećeš javiti. Kakvi naši vikendi!
O čemu to ja maštam?! Opet! Otišla sam sama, da se smirim i opustim. Trebalo mi je.
Godilo mi je.
I opet se sretosmo. I opet mašem. I opet mašeš. I... Ništa.
Mah'o ili ne mah'o! U ljubavi ili ti ide ili ne ide. Sve ostalo je filozofija.
A vidim, opet se neka uzvrtila oko tebe. A njoj i lajkaš. Doduše, hvala ti za onaj lajk. Digao me do neba. Iako ti mene vrlo brzo tresneš o pod.
I, opet ležim kao bačena krpa na podu. I čekam. Neće nada da umre, pa neće. Iskida mi dušu, otrovana hodam. Ali čekam. Magarac. Nisam nikad ovako dugo čekala a sve mi govori da od nas nema ništa. Podočnjaci mi se vuku po podu, od nesanice, a ti sigurno za njom čezneš. Neka. Sve to ima neku svrhu. Saznat ću nekad valjda.
Odoh se opet sabirati i oduzimati. Ponovo sam izgubila sebe.

12.10.2016.

Opet i opet

Otela se ruka
Mojoj kontroli
Mašem li, mašem!
I zastade ti
I priđe ti
I progovorismo
I dotaknusmo se
I zadrhtasmo
I nasmijasmo se
I porazgovarasmo
I...
Umalo se ne poljubismo
Umalo se ne dogovorismo
I...
Opet tišina
Opet sve isto
Opet čekam
Neću se javiti
Dosta je moje čekanje
A čekam te
Kao što me nikad
Čekao nisi
Čekam i nadam se
Našem vikendu

04.10.2016.

Zamalo

Jesi li zadrhtao
Kao ja
Kao kad se uplašiš
Najviše što može

Je li ti srce zalupalo
Kao moje
Kao od straha
A od sreće

Jesi li se izgubio na tren
Kao ja
Ne znajući kuda proći
Ni kuda si pošao

Jesi li bio zbunjen
Kao ja
Još dosta poslije toga
Kad se sretosmo
A kao da nismo
Se sreli

Jesi li poslije mislio na mene
Kao ja na tebe
Tražeći priliku da se
Opet sretnemo
I porazgovaramo

Jesi li bio sretan
Kao ja
Što si me bar nakratko vidio
A kao da nisi me vidio

Jesi li se pravio da me ne vidiš
Kao ja tebe
Što od iznenađenja
Što od stida
Što od ljubavi
Što od ne znam ti čega

Ako jesi
Svejedno je
Proći će
Da je trebalo
Desilo bi se nam dosad

Ako nisi
Ja jesam
I opet
Svejedno je
Jer proći će
A nije nam se ni desilo

01.10.2016.

Mirno

Najteže zanimanje na svijetu je domaćica. Radiš svaki dan isto, i svaki dan radiš nešto novo jer se kući uvijek ima nešto raditi, i kad misliš da si sve uradila, shvatiš da je ono prvo što si uradila došlo na red, da se ponovo uradi. Uh, kolika rečenica! Mrzi me korigovati. I nije za korekcije jer je dan domaćice toliko dug i naporan, baš kao moja rečenica. Jest da ono zadovoljstvo, kad pogledaš urađeno, ima svoju draž.
Koja brzo nestane kad baciš pogled na svoje nokte!
Rekoh već, najteže je domaćicama iako se suprotno misli. Očekivanja od njih su najveća. Njihova kuća uvijek mora biti besprijekorna dok zaposlena žena može da se pravda lošim i teškim danom ili čak periodom na poslu. O kuhanju da ne pričam! I u tome domaćica mora da bude savršena. Domaći hljeb, ali rukom mijesen! Ne priznajem hljeb iz pekača!
Da, da!
Danas mi je, uprkos svemu, godilo biti domaćicom. Odrekla sam se i sunčanog dana, kafe, naočari i blebetanja. Godila mi je moja tišina. Učiniti ljepšim sve oko sebe. Kuhati!
O, kakva je to pita bila!
Još uvijek se odmičem od svih povemeno, nalazim sa samom sobom u svojim tišinama i uživam. U svemu što imam. U zdravlju, vidu, sluhu... Goda je sve manje u mojim tišinama. Blijedi. Jedva mu se sjećam lika, boje glasa... Tako mora da bude. I zahvalna sam, što je ipak ovako ispalo. Sagorilo bi me to sve. U prah pretvorilo a vjetar otpuhao na sve ćetiri strane svijeta. Bog uvijek zna šta je dobro za nas, čak i onda kad mi mislimo da znamo.
Idu lijepi dani, osjećam to. Idu lijepa iskustva. Pripremam se za dobrodošlicu i lakiram nokte.

26.09.2016.

Eh, eto

Dala sam ti ime
A ti meni ne dade
Svoje prezime
A lijepo bi mi stajalo

Dala sam ti puno
Neprospavanih noći
Poruka k'o fol prijateljskih
Uzgred poslanih
Šaljivih
U nadi da ću slične
Dobiti

Dala sam ti srce
Dobila sam ogrebotinu
Duboku
Još uvijek zarasta

Dala sam ti dane
Kad sam se šunjala mjestima
Gdje bih te mogla
Sresti
Kao slučajno

Dala sam ti najljepši osmijeh i riječi
Moje vrijeme
Moj ponos

Ono, ovozemaljsko
Nisam ti dala
I neka nisam
Ostat će i crvu i mravu
Halalim

26.09.2016.

Nije za mene

I taman kad se distanciram od svih da samu sebe akumuliram, tada počne zvonjava telefona, poruke, potražnja... Jedni trebaju pomoć, drugi se pitaju gdje si a treći bi da ti se ispričaju o sebi. Tako to uvijek biva. Kreni prema sebi i svi će prema tebi. A taman sam se fino sabrala i organizovala, sama sebi dovoljna, uživajući u svojim tišinama i planovima, svome radu.
Dovoljno je malo odmaknuti se od mase pa da ponovo postaneš produktivan, nekako jači.
Da, jača sam!
Godo mi je par minuta ranije pao u očima kao budala s kruške. Licemjer. Nije prema meni nego me razočarao taj njegov licemjerni odnos prema drugima. Nemoj drugog poniziti da bi sebe uzdigao, nemoj. Nemoj druge visoko vrednovati a nekima oduzeti dostojanstvo.
Nemoj, Godo!
Mislila sam da će više vremena trebati da mi Bog pokaže zašto nije htio da budemo Mi.
Bože, koji snob! Istresla sam svaki djelić sebe, kao jaknu izvrćući i džepove, da nađem možda neki dio sebe, koji je ljut na njega pa ovako osjeća. Da nađem možda neki dio sebe koji je povrijeđen pa ovako osjeća. Da nađem možda neki dio sebe koji je osvetoljubiv zbog neuzvraćene ljubavi pa ovako osjeća.
Nisam našla taj dio sebe. Našla sam onu istu sebe. Koja ne voli licemjere ni snobove.
Tek večeras ću spokojno zaspati. A mislila sam da bi se to desilo samo uz njega.
Vrijeme čuda čini.

24.09.2016.

Poziv na čekanju

Ne mogu! Ne mogu pa ni zarad lijeka. Ne mogu. Znam da samo sebi škodim.. ali ne mogu. Mali mišu, lažljivče, seljanče... ne mogu. Ne više, dosta je. Njemu sam sluškinja bila, ali odričem se i krune ako sam tebi kraljica. Pih!
Pustila sam sve, da vidim koliko duboko je. Spokojna sam a i zaplačem. Izdahnem bol. A i Boga zamolim iako znam da mi neće pomoći. I On me se odrekao, valjda po zasluzi. Iako smatram da je nepravedan, gledajući oko sebe. Gore je nagradio. Mora da me nakon smrti čeka sto godina Raja, sudeći po sadašnjem stanju.
I ne trebam nikog iako trebam. Trebam hranu, listam stranice i gutam je. Pišem da ispljunem gorčinu što se nakupila. A bijes raste i uvest će me u bezosjećajnost. Neće me doticati ni tuđe iskopane oči ni osakaćene ruke ni prolivena krv... Nije ni meni dobro, prijatelju!
Tražim spas u radu i organizaciji. Samodisciplina mi je slaba tačka oduvijek. Krenem, tečem pa presahnem. Od bare nikad potoka a kamoli rijeke što se u okean uliva.
I uporno ćutim, i osmijeh ne skidam. Ipak snage u meni ima. Izvedrit će ovo mračno, oblačno nebo. Samo to treba dočekati.
Čekanje. Čekati zarad čekanja. Čekajući Godoa. Rođena za čekanje zarad čekanja.
Bar mi je sad cijeli dosadašnji život jasniji.
Onaj moj Godo se nije javio. Neće se ni javiti. Nekoj drugoj hoće, ili se javio već. Ali, nema veze. Ja ću čekati i njega. Šta je još jedno čekanje kad sam rođena za čekanje zarad čekanja. Pih!

18.09.2016.

Do tebe i od tebe

Trebaju mi
Te usne i te oči
Koje me širom otvorene
Gledaju
Bez treptaja

Treba mi ta mladost
Miris njen
Snaga
I zvuk

Treba mi ta
Svilenkasta kosica
I priča puna planova
Dječačkih snova i nadanja
Koje si mi pričao

Treba mi poruka za laku noć
Dobro jutro
I Bajram

Treba mi tvoj zagrljaj
Premalen i preblag
Da zagrli ovoliku
Tugu, jad i beznađe
U koju sam pretvorena

Dopuzat ću do tebe
Glumeći sreću
I ništa nećeš shvatiti
Kao i uvijek
Biću tvoja kraljica
Iako sam drugom
Sluškinja bila

Uzmi me
Da opet postanem kraljica
Sebi
Onakva kakva bila jesam
Prije njegova krunisanja
Da, kraljem sam ga učinila
Prinče moj

Uzmi me
Neću dugo
Preživjet ću
Kruna mi je na opravci

18.09.2016.

Nad razumom

Vidjet ćeš me
Jednog dana
Da li će kišiti, snježiti
Ili će sunce sijati
Ne znam
Ali, srest ćemo se

Ti i ja
Voljeni i nevoljena
Poznanici
A stranci

Pozdravit ćemo se
Nasmiješiti
Sigurna sam
Zastati ili samo proći?
Popričati ili reda radi
Progovoriti
Ne znam
Ali, srest ćemo se

Tada ću znati
Zašto
Bog nije htio
Da budemo
Za zauvijek


Stariji postovi

<< 01/2017 >>
nedponutosricetpetsub
01020304050607
08091011121314
15161718192021
22232425262728
293031